RAZUMEVANJE PRAVDE U SOLONOVIM ELEGIJAMA

Hvaleći kratkoću i sažetost spartanskog izričaja Platon (Protagora 342e-343b) kaže da su ljudi koji umeju takve rečenice besediti „sasvim obrazovani”. Baš takvi su, po njemu, bili Tales, Pitak, Bijant, Solon, Kleobul, Mison i Hilon. Pomenutim nabrajanjem Platon je dao jednu od najpoznatijih lista tzv. sedmorice mudraca.1 Ono što su mudraci zaveštali Apolonu u delfijskom hramu, a što su potom Heleni slavili („Spoznaj sebe” (γνῶθι σαυτόν) i „Ništa previše” (μηδὲν ἄγαν)), predstavlja u stvari samo središte kultivizacije prirodne svesti i volje kod njih. Prva maksima kao zahtev za samospoznajom, postaće osnovom celokupne helenske civilizacije, a druga kao predstava o meri, sasvim verovatno izrasta iz svesti o dubini i složenosti protivrečnosti arhaičkog polisa. Osim Hilonove izreke „Spoznaj sebe”, na samospoznaju referira i Talesova izreka „Teško je upoznati samog sebe” (χαλεπὸν τὸ ἑαυτὸν ῶναι). Kada je mera u pitanju, pored Solonovih izreka: „Ništa previše”, i „Ne oholi se” (μὴ θρασύνου), treba pomenuti i Kleobulove: „Mera je najbolja” (μέτρον ἄριστον), „Prijatelj vrline, neprijatelj zla” (ἀρετῆς οἰκεῖον, κακίας ἀλλότριον), „Vladaj nasladama” (ἡδονῆς κρατεῖν), Hilonove: „Ne preti slobodnim ljudima: nije pravedno” (μὴ ἀπείλει τοῖς ἐλευθέροις· οὐ γὰρ δίκαιον), „Savladaj nagon” (θυμοῦ κράτει), „Pokoravaj se zakonima” (νόμοις πείθου), Talesove: „Neumerenost je štetna” (βλαβερὸν ἀκρασία), „Pokaži meru” (μέτρωι χρῶ), Pitakovu: „Prepoznaj srećan trenutak” (καιρὸν γνῶθι), Bijantove: „Ljubi razboritost” (φρόνησιν ἀγάπα), „Radu pridaj trajni spomen, srećnom trenutku oprez, karakteru plemenitost duše, naporu umerenost, strahu samilost, bogatstvu prijateljstvo, rečima nagovor, ćutanju sređenost, razumu pravednost, smelosti hrabrost, delu snagu, slavi nadmoćnost” (ἕξεις ἔργωι μνήμην, καιρῶι εὐλάβειαν, τρόπωι γενναιότητα, πόνωι ἐγκράτειαν, φόβωι εὐσέβειαν, πλούτωι φιλίαν, λόγωι πειθώ, σιγῆι κόσμον, γνώμηι δικαιοσύνην, τόλμηι ἀνδρείαν, πράξει δυναστείαν, δόξηι ἡγεμονίαν) i Perijanderove: „Brini se o svima” (μελέτα τὸ πᾶν), „Demokratija je bolja od tiranije” (δημοκρατία κρεῖττον τυραννίδος), „Kad si srećan budi umeren, kad si nesrećan budi razborit” (εὐτυχῶν μὲν μέτριος ἴσθι, ἀτυχῶν δὲ φρόνιμος).2 Ove izreke, usmerene na razvijanje kulture delatnih vrlina kod čoveka, među njima i pravednosti, činiće potom duhovnu bazu helenskih filozofsko-etičkih koncepcija, i kao filozofeme ući će u njihove ontološke temelje.

Takva gnomska mudrost postaće rukovodeće načelo u neposrednom životnom delanju ljudi, kako u odnosu čoveka prema svojoj svesti, ličnosti, interesu i domaćinstvu, tako i u odnosu prema običajnosnim i političkim oblicima svoje zajednice, te u odnosu prema sudbini i bogovima. Ono što takođe izlazi na videlo u izrekama sedmorice mudraca je njihova smelost da običajnosnu pravdu i zakone razumeju kao prevashodno ljudsko delo, ne oduzimajući istovremeno legitimitet zasnovanosti običajnosnog u božanskom poretku sveta.

Delimično sačuvani Solonovi3 stihovi koncentrisani su tako da se relativno lako mogu izdiferencirati na dve oblasti. Jedna grupa pesama poučnog je karaktera i izložena je u sadašnjem vremenu, što je slučaj sa većinom njegovih elegija. One daju preglede načina života Helena njegovog doba, preglede opštih prilika u Atini, kao i odgovarajuće savete, upozorenja i opomene. U drugu grupu pesama, koje Solon piše u prošlom vremenu, spadaju fragmenti tetrametara i jampskih stihova, zajedno sa šest do devet stihova njegovih elegija. Ova grupa pesama najčešće izveštava o delatnosti u vezi sa stvarima koje se tiču polisa, i daje opravdanja postignutih rezultata.

Fragment broj 24 sačinjen od dvadeset sedam jampskih stihova, u kojem Atinjanin govori u svoje ime, polažući račune pred „sudom vremena”, kako zbog koloritnog obilja slika, tako i zbog snažnog saosećanja za sudbinu svakog čoveka, pretvara ovu pesmu u jedan od najličnijih dokumenata među svim sačuvanim fragmentima koji imaju „političku” pozadinu. U početnim stihovima Solon se brani od optužbi da je ostavio mnoge poslove nedovršene, i zatim nastavlja (fr.24, st.8-27):

Solon u 9. stihu, govoreći o svojim sugrađanima koji su bili prodati i gotovo zaboravili maternji jezik, kaže da se nekima to desilo ἄλλον ἐκδίκως. Đurić je ovu sintagmu preveo sa „jedni s nepravdom”, što nije netačno, mada je ovde potrebno napraviti izvesnu dopunu i preciziranje. Grčki prilog ἐκδίκως može se prevesti i kao „nepravedno”, premda u jeziku starih Helena postoji reč ἄδικος, koja se prevodi kao „nepravedan”, tj. u obliku priloga ἀδίκως kao „protiv pravde”, „nepravim načinom”. Pomenuto ἐκδίκως je složenica od ἐκ i δίκη, gde je ovo ἐκ predlog koji znači „iz”, „od (čega) dalje”, „sa” i primenjuje se lokalno, temporalno i kauzalno, te bi drugi mogući prevod obeležavao onoga „koji je izvan prava”, tj. nešto „izvanzakonito”.4

Pojavljivanje pravde na tri mesta (st.10, 16 i 19) u dvadesetak stihova 24. fragmenta, pokazuje da upotreba termina δίκη na ovome mestu podseća na „pravdu” koja se može pronaći prilikom analize Homerove Ilijade. Na samom početku ovog pasusa stoji da stanovnici Atine mogu biti prodati, i da se sam čin može obaviti „pravedno”, a takođe i „s onu stranu pravde”. Drugačije rečeno, gubitak slobode može se odigrati u ili izvan odgovarajućeg načina postupanja, dok legalitet prodaje kao takve na ovom mestu nije doveden u pitanje. Pored primerenog postupanja, kako stoji u 16. stihu, može se koristiti i βίην. Solon očigledno može zamisliti da se dike i bia „dovode u sklad” (συναρμόσας), što bi, po nekim komentatorima, i odražavalo njegovo viđenje političkog delanja u celini. Premda Solon upotrebljava istu reč kao i Hesiod (βία), potrebno je napraviti distinkciju između razumevanja ovog termina kod dvojice mislilaca. Kod Hesioda se bia odnosi na prirodni poredak, dok se kod Solona ona tiče načina funkcionisanja poliskog poretka. Naime, evidentno je da nema zajednice u kojoj nije postojalo „nasilje” u nekom obliku. Solon živi i u vremenu veće zastupljenosti elemenata pisane kulture, nego što je to slučaj sa Hesiodom, te je u mogućnosti da pronikne dublje u prirodu pravde kako je ona dramatizovana u Ilijadi. Ono što on sada „piše” (ἔγραψα) su „zakoni” (θεσμοὺς), a pravda je nešto što se daje svakome, otvoreno i kako dolikuje. Reference koje se tiču dike odnosile su se na proces prilagođavanja i svojevrsnog posredovanja, koje je zahtevalo znatnu „diplomatsku” umešnost. Ovo je bilo neophodno zato što se procenjivanje i prosuđivanje odvijalo uz ekvivalenciju i odgovarajuću proporciju i zavisilo je od statusa i okolnosti, te mu je i „dolična” primena bila takva. Reč je, dakle, o pravdi a ne o uravnilovci. Solon, jednako kao i Hesiod, prihvata postojanje razlika između „puka” (κακῷ) i „plemića” (κὰγαθῷ) (24.18), kao normalnu činjenicu života svoga vremena. Poema je pisana nakon Seisachtheie,5 što potvrđuju reči koje stoje neposredno pre njenog izlaganja: „A opet, o ukidanju dugova i o onima koji pre behu robovi, a potom behu otpušanjem dugova oslobođeni”6 ([πάλιν] δὲ καὶ περὶ τῆς ἀπ[οκ]οπῆς τῶν χ[ρε]ῶν καὶ τῶν δουλευόντων μὲν πρότερον, ἐλευθερωθέντων δὲ διὰ τὴν σεισάχθειαν). Ovo ukazuje da je po prethodnim zakonima o dugovanjima postojala razlika između „uglednika” i „običnog naroda”, tj. između gennetae i orgeones.7 Hesiod je utvrdio da obest može povrediti i jedne i druge, kao što im i pravda, kao opreka obesti, može doneti prednosti i pogodnosti. Počevši od 18. stiha 24. fragmenta Solon demonstrira kako izgleda njegovo viđenje stvari. Stihovi koji stoje na samom početku ovog, kako ga Jeger zove, „velikog jamba” (24.1-7) glase:

Dilema koja se pojavljuje u vezi s prevodom u trećem stihu 24. fragmenta je kako prevesti sintagmu ἐν δίκῃ χρόνου, koju je Đurić preveo sa „pred sudom vremena”. Neki filozofi smatraju da postoje razlozi da se navedena sintagma prevede i „po pravdi vremena”, u smislu da bi vreme moglo biti napisano velikim slovom kao nekakva vrsta metafizičkog entiteta koje nameće vladavinu pravde nad događajima. Postoje i tvrdnje da je, na osnovu upotrebe grčkog jezika u arhaičkoj epohi, ovakva teza malo verovatna, odnosno da fraza ἐν δίκῃ χρόνου sasvim moguće znači „tok pravednog postupka provodi se s vremenom”. Najzad, kovanica „pred sudom vremena” ima u sebi „pravnih” primesa, premda je diskutabilno da li je uže značenje dike koje ima veze sa pravosudnim stvarima već bilo u upotrebi.

Vidljivo je i iz ovih sedam stihova da je potreban odgovarajući postupak, ma koliko dugo on potrajao, da bi se nešto obavilo. Solon je bio suočen sa pritužbama i zahtevima da obrazloži svoje postupke. On sa polja uklanja zloglasne kamene stubove sa zabeleženom količinom duga, koji su bili postavljeni kao znak da je dotično zemljište bilo zaduženo. Zatim oslobađa od dugova i one koji su za njih bili garantovali svojim telom, i zabranjuje ubuduće takvo pozajmljivanje novca. Najzad, Solon otkupljuje one koji su kao robovi bili prodati i već gotovo zaboravili maternji jezik. Da bi malim posednicima obezbedio budućnost, on određuje meru zemlji koju pojedinac ne sme da prekorači. Pošto je zemlja smatrana za svetinju, činjenica da je bila opterećena kamenim stubovima tj. teškim dugovima, za Solona je bila dokaz njenog obesvećenja, i zato je on i poziva da svedoči. Potrajaće neko vreme dok majka Zemlja ne „potvrdi” njegove zasluge za ujedinjenje naroda, a poštovanje koje je Solon izgubio trebalo bi da se povrati njenim ubedljivim svedočenjem. „Pravda” vremena će, stoga, biti srazmerna i recipročna po svojim efektima i rezultatima.

Drakonovo zakonodavstvo je uzrokovalo da „mnogi budu potčinjeni manjini”, i produbilo ekonomsko-socijalnu krizu u polisima do te mere da su građani morali birati iz svojih redova svojevrsne posrednike, koji su odgovarajućim zakonodavnim merama nastojali prevazići razdore oko oblika vlasti. Solon je po „rodu i po ugledu bio prvi, no po imetku i po uticaju bio je srednje /klase/”, a Atinjani su mu dali sva ovlašćenja zakonodavca, da bi ostvario široki program socijalnih, političkih i ekonomskih reformi radi uspostavljanja jedinstva polisa. Solon je, kako izveštava Aristotel, utvrdio ustav i dao druge zakone, a istovremeno ukinuo Drakonove zakone, osim jednoga koji se odnosio na ubijanje ljudi. Neki od zakona koje je Solon doneo su, pored već pomenutih, i: zakon da oni koji „se u stranačkim borbama ne opredele ni za jednu stranu budu /proglašeni/ nečasnima i da budu lišeni prava građanstva”;8 zakon o nasledstvu i naslednicima; zakon o tome da ako neko ne vodi računa o svojim roditeljima, bude zbog toga proteran; zakon da slična sudbina zadesi i onoga ko proćerda svoju očevinu; zakon da neradnika može da optuži svako ko to poželi; zakon „koji javnog razvratnika lišava prava da javno govori u skupštini”;9 zakon o oporukama; zakon o kalendaru, itd.10

Solona su njegovi sugrađani pozvali sa namerom da se izbegne tiranija, pa je jasno da on sam nije želeo da postane tiranin. On je, pored toga, ometao i Pizistrata u nameri da učini istu stvar. „Pošto ne htede /svoje zakone/ menjati a ni omrznuti se /sugrađanima/”, Atinjanin je otputovao za Egipat, rekavši da se neće vraćati deset godina. Prema Aristotelu, Solonovo obrazloženje je bilo da on ne treba da ostane da tumači zakone, već da svako treba da čini onako kako je u njima napisano. Dajući svome polisu najbolje zakonodavstvo Solon je, otišavši, „spasavao domovinu”. Pošto nije uspeo u nameri da Pizistrata spreči da postane tiranin, na njegov poziv da se vrati u Atinu, Solon je odgovorio da to nije moguće, jer je on Atinjanima dao ravnopravnost, pa bi svojim povratkom odobrio ono što Pizistrat radi, a protiv čega je bio sve vreme.

Solon u 5. fragmentu na sledeći način objašnjava promene i reforme koje je inicirao:

U jednom delu Ustava atinskog Stagiranin govori o tri stvari koje su u Solonovom ustavu najnarodskije ili najdemokratičnije. Pored zabrane „davanja zajmova na telo” i „davanja prava svakom građaninu da učestvuje u radu suda”, navodi i to „što je svakom ko to hoće postalo moguće da se zauzme za one kojima je nepravda učinjena”11 (ἔπειτα τὸ ἐξεῖναι τῷ βουλομένῳ τιμωρ[εῖ]ν ὑπὲρ τῶν ἀδικουμένων). Zauzimanje za nepravdu koja je učinjena drugom ukazuje na, kako je već rečeno, primarno ljudsku dimenziju razumevanja i kreiranja tzv. zakonske pravde. Ali i ne samo to, ova gnomska refleksija upućuje na slobodno konstituisanje običajnosne svesti i prijemčivost građana za uvažavanje pravde kao ontološkog temelja helenskog polisa.

Od didaktičkih elegija koje je napisao Solon dve su uglavnom sačuvane. Jedna od sedamdeset šest stihova uključena je potom u antologiju koju je kompilirao Stobej u V veku naše ere, dok je druga od trideset devet stihova, po svoj prilici nepotpuna, navedena u Demostenovim beleškama.

Dužu od pomenutih elegiju pod brojem 1, koja je sačuvana u celosti, Vilamovic naziva „prvinom moralne dijalektike”, a Đurić za nju kaže da je cela „posvećena razmišljanju o bogatstvu”. Ova elegija, koju stari gramatičari zovu Ἐλεγεῖαι εἰς ἑαυτόν („Opomene samom sebi”), osim obraćanja muzama bavi se i pitanjem lične odgovornosti, potvrđujući time koliko ovaj problem okupira samog Solona. Pesma pokazuje i običajnu uljuđenost starog plemstva, sa njenim tradicionalno izraženim respektom prema časti i posedovanju materijalnih dobara u gradu-državi, koja se prepoznaje i u stvaralaštvu Teognida i Pindara, pa i u Homerovoj Odiseji. U njoj, osim prožimanja Solonovim poimanjem „prava” i svojevrsnom teodicejom, izranja na videlo i uticaj Hesiodovog načina komponovanja stihova. Gagarin dodaje da bi se moglo reći da je u ovom fragmentu na delu, štaviše, Solonovo komentarisanje Poslova i dana.12 Upoređivanje sa prethodnicima ima poreklo u homerskom opisu Zevsove srdžbe, koja je podstaknuta izgonom dike sa agore i davanjem oduška sebi u bujicama koje uništavaju „dela” ljudi. Solon piše da Zevs nikada ne prenagljuje u svom gnevu kao što to čini čovek, nego „jednoga sustigne odmah, drugoga docnije”.13 Ono što je snažno izraženo u poemi je atmosfera Poslova i dana koja se manifestuje, pre svega, u preobraćanju ljutnje Homerovog Zevsa u svesnu delatnost božanske retributivnosti.

Solonova poema obelodanjuje upozorenja protiv „nepravednih dela” koja su takođe i „dela hybrisa” (1.11,12,16). On takođe podseća ne samo da „pravda nikad ne propusti da dođe kasnije” (πάντως ὕστερον ἦλθε δίκη, 1.8), nego i da „nevolja brzo kalja”. Poema se zaključuje aforistično sa „nevolja diže glavu potom: Zevs joj šalje adekvatnu naknadu tj. globu” (1.75-76). Uočava se da Atinjanin crpe terminologiju iz istog „rezervoara” predaje kao i njegovi prethodnici. Moguće je da, kada Solon govori o nepošteno stečenom bogatstvu, sledeći „onoga koji se opire poslušnosti [diktatu] nepravednih dela” (1.12-13), priziva onu dike Hesioda koja „očiju suznih gradovim‘, naseljim‘ ljudskim luta” (Poslovi i dani, st.222). Solonov Zevs, konačno, koji „svačemu nadzire svršetak” (1.17), i koji nikada „nije zatečen u neznanju” (1.27), može biti i Hesiodov svemoćni Zevs koji „sve spozna i čije oko sve vidi” i od koga ništa ne može biti „sakriveno” (Poslovi i dani, st.267-268).

Kraća elegija14 sadrži, u okviru tri stiha (3.14-16), personifikaciju Pravde koja je napisana na veoma izražen i eksplicitan način. Evo kako glase prvih deset od trideset devet sačuvanih stihova ove pesme (3.1-10):

Navedeni stihovi prenose atmosferu turobne Atine Solonovog doba, gorljivo dodajući u nastavku poeme upozorenja protiv bilo kakvog ponašanja koje je može ugroziti. Paralele se opet mogu pronaći kod Hesioda, jer i on kada glorifikuje pravdu uvek ima na umu polis. Solonova Atina koja je „naš grad” (ἡμετέρη δὲ πόλις),15 nije mesto kome je namenjeno da jednostavno podnosi sudbinu Zevsovih odluka. Solon odbija Hesiodovu pesimističku alternativu, ali i nastavlja da ponavlja neka od upozorenja pesnika iz Askre. Nije nužno nabrajati sva mesta koja bi bila zanimljiva za komparaciju, već treba dodati da Hesiodova sintaksa najpre dozvoljava da se dike žali na ljude, da bi zatim postala zastupnik demosa koji je patio zbog grehova svojih vladara. Solon na početku kori „plemiće”, ali onda zastupa „vođe narodne” (tj. „vođe demosa”), ponavljajući tako dvosmislenost vlastitog prauzora, baš kao i ponovna upotreba formulacije „ne znaju za pravdu” (tj. „su nepravednog uma”). Vođe demosa prema 14. Solonovom stihu „niti čuvaju uzvišene temelje Dike” (prev. Ž.K.) (οὐδὲ φυλάσσονται σεμνὰ Δίκης θέμεθλα), iako, ako se dalje prave paralele, nasuprot njih stoji Hesiodovih trideset hiljada „besmrtnih Diva [koji] na pravdu paze”. Kod Hesioda pravda se može i žaliti, pa „Kada je povrijedi netko, krivo se kunuć’, Namah uz oca uz Diva sjeda, Kronionu Ćud ljudi nepravdi sklonih otkriva ona” (Poslovi i dani, 258-260) i zahteva primenu odgovarajuće kazne, za razliku od Solona gde je ona ta koja sama dosuđuje „primerenu kaznu”. Sličnosti postoje i sa stihovima 815 i 816 iz Hesiodove Teogonije („Slavni saveznici, međutim, gromovnog Zeusa, Dvore nastavaju svoje uz dno Okeana rijeke”,16 Αὐτὰρ ἐρισμαράγοιο Διὸς κλειτοὶ ἐπίκουροι δώματα ναιετάουσιν ἐπ᾽ Ὠκεανοῖο θεμέθλοις). Preciznije, reč koja povezuje mudrace je θέμεθλα, koja se prevodi kao „položeni temelj”, „donji temelj”, „osnova”, i u upotrebi je kod Hesioda da opiše dom koji je Zevs dodelio kao nagradu trojici junaka (Kotu, Giju i Brijareju), uz čiju pomoć je savladao Titane. Pomenuto mesto u vezi je i sa stihovima 807-809 istog spisa („Ondje su tamnoj zemlji, a također Tartaru mračnom, A i neplodnom moru i nebu punom zvezda - Svima njima po redu počeci i granice njine”,17 [Ἔνθα δὲ γῆς δνοφερῆς καὶ Ταρτάρου ἠερόεντος πόντου τ᾽ ἀτρυγέτοιο καὶ οὐρανοῦ ἀστερόεντος ἑξείης πάντων πηγαὶ καὶ πείρατ᾽ ἔασιν), koji rezervišu za Zevsove saveznike sasvim posebno mesto unutar kosmosa, koje takođe može biti shvaćeno i kao njihovo počelo. Nameće se pitanje: da li Solonova Pravda može zauzeti ovo mesto, i da li njegova metafora dozvoljava njeno premeštanje iz područja ljudskih stvari u kosmičku sferu. Doista nije lako izaći na kraj sa dvosmislenošću njene pozicije da ima pravo da štiti čoveka, i njene moći da ga istovremeno sankcioniše. Da Solon ima u vidu Dike možda se može zaključiti iz činjenice da joj se pripisuje znanje „sadašnjosti, budućnosti i prošlosti”18 događaja, koje je oblikovano na osnovu tvrdnje da je autor Teogonije to učinio za sebe, ili za svoje muze, u uvodu u navedeno delo („A Muze za mene je ubraše te mi Uliše pjesmu božansku da slavim budućnost i prošlost”,19 ἐνέπνευσαν δέ μοι ἀοιδὴν θέσπιν, ἵνα κλείοιμι τά τ᾽ ἐσσόμενα πρό τ᾽ ἐόντα).

Solon na početku poslednjih deset stihova poeme, koju mnogi zovu jednostavno Eunomia, kaže (3.30-39):

U ovih deset stihova Solon nabraja koje pozitivne efekte nosi eunomia,20 odnosno šta su posledice pridržavanja njene opreke, dysnomie.21 Mnogi od ovih stavova pojavljuju se u poeziji pripisanoj Tirteju pre njega i Teognidu posle njega, do te mere da se ponavljaju ne samo pojedine fraze već i čitavi stihovi. Treba napomenuti da je kod Solona Dike veličana, ali i zamenjena sa drugom osobom Eunomijom, da bi njihove posebne moći potom bile slavljene u različitim verzijama. Za ovakvu odluku Solon je potporu mogao potražiti ponovo kod Hesioda. Hesiod ih je, u Teogoniji (st.901-902), načinio sestrama, rekavši da je Temida kao Zevsova žena rodila, između ostalih, i dve ćerke Eunomiju i Diku (Δεύτερον ἠγάγετο λιπαρὴν Θέμιν, ἣ τέκεν Ὥρας, Εὐνουμίην τε Δίκην τε καὶ Εἰρήνην τεθαλυῖαν). Eunomiji atinski mudrac pripisuje da, među mnogim dobrim stvarima koje čini, „ispravlja i iskrivljene pravde”, što je varijanta tradicionalnog jezičkog izražavanja proceduralnih „prava” argumentovanih i presuđenih na agori bez privilegovanih pojedinaca.22

Činjenica da su bogati Atinjani postajali sve bogatiji, a da su siromašni stanovnici zbog nagomilanih dugova postajali robovi, odnosno da je postojala realna mogućnost da Atina ostane bez demosa, nagnala je Solona da uvede niz novina u njen politički i ekonomski život. Prema beleškama Diogena Laertija na pitanje šta bi trebalo učiniti da ljudi čine manje nepravde, Solon je odgovorio: „Kad bi se ljudi kojima nije nanesena nepravda ljutili isto onoliko koliko i oni kojima je nepravda učinjena”,23 (εἰ ὁμοίως,» ἔφη, «ἄχθοιντο τοῖς ἀδικουμένοις οἱ μὴ ἀδικούμενοι). Kada se ovom nagovoru na solidarnost doda da je Solon omogućio svakom građaninu, čak i nadničaru, da učestvuje u radu suda („Jer, zagospodari li narod sudom, zagospodariće i državom”)24, uviđa se dubina reformi koje je Solon preduzeo da bi spasio polis. Nepravda je trebalo biti briga svakog građanina polisa, kao što je bilo potrebno omogućiti siromašnijima („zeugiti” i „teti”) učestvovanje u radu skupštine (eklesije) i „sudu zakletih” (helijeji). Svojim reformama Solon je, drugim rečima, „oslobodio narod kako za dati trenutak tako i za budućnost”.25 Iako je Solon svim građanima omogućio učešće u nekom obliku vlasti, on je ipak više državne funkcije bio rezervisao za bogatije („pentakosimedimni”, „konjanici”), ne bi li im tako osigurao srazmerno najviše počasti. Naime, Atinjanin je, na osnovu podele stanovništva prema imovinskim cenzusima na četiri grupe, izbor arhonata, a samim tim i ulazak u areopag, ograničio na dve poslednje pomenute kategorije („pentakosimedimni”, „konjanici”).

Treba reći da ni Seisachtheia nije podrazumevala preraspodelu zemljišta, već samo ograničavanje gornjeg imovinskog cenzusa posedovanja zemlje, koji bi onemogućio velike razlike u bogatstvu građana, jer je Solon smatrao da bi redistribucija vodila niveliranju imovinskih razlika između aristokratije i naroda. Sve ovo, konačno, pokazuje da je Solon, spasavajući Atinu, načinio niz radikalnih rezova u svim sferama života njenih građana, ali i da je istovremeno pazio da pravda bude prisutna samo kao distributivna, odnosno kao ona koja će sve vreme voditi računa o odnosu ekvivalencije između nečijeg statusa i zasluga koje mu na osnovu toga pripadaju.

• 1. Diogen Laertije piše kako su postojale različite priče o tome šta su sve sedmorica mudraca predstavljala, kao i nesporazumi u vezi njihovog stvarnog broja. U zavisnosti od autora Diogen navodi ukupno 22 mudraca: Tales, Bijant, Pitak, Solon, Aristodem, Pamfil, Hilon, Kleobul, Anaharsis, Periandar, Akusilaj, Skabar, Mison, Epimenid, Leofant, Ferekid, Pitagora, Lasos, Anaksagora, Orfej, Lin, Epiharm. D. Laertije, Životi i mišljenja istaknutih filozofa, BIGZ, Beograd 1973, str. 13.
• 2. Prevod J. Kaštelana modifikovao Ž. Kaluđerović. H. Dils, Predsokratovci fragmenti I, Naprijed, Zagreb 1983, str. 56-60. Nem. izd. H. Diels, W. Kranz, Die Fragmente der Vorsokratiker I, Weidmann 1985, s. 61-66.
• 3. U Apolodorovoj Hronici piše da je Solon bio arhont 594/3 god. pre n. e., i da je umro 560/59 god. pre n. e., te je prema već poznatom datiranju trebao biti rođen negde oko 635 god. pre n. e. Slično piše i kod Diogena Laertija. D. Laertije, Životi i mišljenja istaknutih filozofa, BIGZ, Beograd 1973, str. 14-21. Detaljnije u vezi nekih nedoumica oko Solonove hronologije piše Hamond (N.G.L. Hammond). N.G.L. Hammond, „The Seisachtheia and the Nomothesia of Solon“, p. 71-83, u The Journal of Hellenic Studies, vol.60, 1940.
• 4. Engleski prevodi za imenicu i za prilog su: „without law“, „lawlessly“, „extra-justly“, „carrying out justice“, a nemački: „aufser dem Recht seiend“, „ungerecht“. Ril (T.E. Rihll) na 112. str. rada „EKTHMOPOI: PARTNERS IN CRIME?“, beleži da ἐκδίκως treba razmatrati kao „inadequacy“, što se može prevesti kao „nedovoljnost”, „neprimerenost”, „manjkavost”, značenje koje, po njemu, može biti redukovano na „incompleteness“, tj. „nepotpunost”, „nedovršenost”. Latinski prevod grčkog ἐκδίκως je exlex.
• 5. Grčka imenica ženskog roda σεισχθεια se prevodi kao „otpust dugova”, „sniženje kamata”, doslovno kao „stresanje tereta tj. dugova”. Uz pojam σεισάχθεια uz Solonovo ime najčešće se vezuje i imenica ženskog roda νομοθεσα („zakonodavstvo”, „izdati zakoni”).
• 6. Prev. P. Jevremović. Aristotel, Ustav atinski, ΠΛΑΤΩ, Beograd 1997, str. 43. Original je preuzet iz Aristotelis Opera, ex. rec. Immanuelis Bekkeri, ed. Academia Regia Borrusica, vol. 3. Libr. deperd. frag., Berlin 1831-1870. Novo izdanje je pripremio O. Gigon, Berlin 1970-1987, s. 585.
• 7. Aristotel, Ustav atinski, ΠΛΑΤΩ, Beograd 1997, str. 39. Detaljnije o ovoj distinkciji piše Hamond. N.G.L. Hammond, „Land Tenure in Attica and Solon‘s Seisachtheia“, p. 76-98, u The Journal of Hellenic Studies, vol.81, 1961.
• 8. Prev. P. Jevremović. Aristotel, Ustav atinski, ΠΛΑΤΩ, Beograd 1997, str. 41.
• 9. D. Laertije, Životi i mišljenja istaknutih filozofa, BIGZ, Beograd 1973, str. 17.
• 10. Osim izreka „Ništa previše” i „Ne oholi se”, Solon je poznat i po izrekama: „Čuvaj svoju plemenitost, pouzdanija je od zakletve”, „Ne laži, govori istinu”, „Ako smatraš pravednim da ti drugi polažu račun, podnosi to i sam”, „Poštuj prijatelje”. Prev. Ž. Kaluđerović. H. Dils, Predsokratovci fragmenti I, Naprijed, Zagreb 1983, str. 58. Nem izd. H. Diels, W. Kranz, Die Fragmente der Vorsokratiker I, Weidmann 1985, s. 63.
• 11. Prev. P. Jevremović. Aristotel, Ustav atinski, ΠΛΑΤΩ, Beograd 1997, str. 42. Original je preuzet iz Aristotelis Opera, ex. rec. Immanuelis Bekkeri, ed. Academia Regia Borrusica, vol. 3. Libr. deperd. frag., Berlin 1831-1870. Novo izdanje je pripremio O. Gigon, Berlin 1970-1987, s. 584.
• 12. M. Gagarin, “Dike in Archaic Greek Thought”, p. 190, u: Classical Philology, Vol. 69, No. 3 (Jul., 1974).
• 13. Ostvald poredeći Solonovu dysnomiu sa sličnom Hesiodovom ukazuje da Solon „hotimično smišlja ove promene”. M. Ostwald, Nomos and the Beginnings of the Athenian Democracy, Oxford, 1969, p. 67. Postoje, dakako, brojne paralele koje su komentatori nalazili sa Homerom i sa Hesiodom, i njihov uticaj na Solonove pesme. Naglašavanje „dela” ljudi kao signifikantnog testa ljudskih kvaliteta (imenica se pojavljuje sedam puta u poemi) npr. neodoljivo podseća na slična mesta u Hesiodovim Poslovima i danima.
• 14. Vlastos kaže da je ovaj fragment (po numeraciji koju on sledi označen brojem 4), dokument od najveće važnosti u razvoju grčke političke ideje. G. Vlastos, “Solonian Justice”, p. 65, u: Classical Philology, Vol. 41, No. 2 (Apr., 1946).
• 15. Polis koji se ima na umu nije onaj Hesiodov iz Poslova i dana (240 i 269 stih), već „naš”. Grčko ἡμετερος osim „naš”, znači i „od nas”, „za nas”, često i „mi”, što dovoljno govori o prisvojnom karakteru ove reči.
• 16. Prev. B. Glavičić. Hesiod, Postanak bogova Homerove himne, V. Masleša, Sarajevo 1975, str. 31, stih 815-816. Original Hesiodove Teogonije preuzet je sa sledeće Internet adrese: http://www.mikrosapoplous.gr/en/texts1en.htm.
• 17. Prev. B. Glavičić. Hesiod, Postanak bogova Homerove himne, V. Masleša, Sarajevo 1975, str. 31, stih 807-809. Original Hesiodove Teogonije preuzet je sa sledeće Internet adrese: http://www.mikrosapoplous.gr/en/texts1en.htm.
• 18. Solon u 15. i 16. stihu nešto slično i govori.
• 19. Prev. B. Glavičić. Hesiod, Postanak bogova Homerove himne, V. Masleša, Sarajevo 1975. Str. 9-10, stih 31, 32. Original Hesiodove Teogonije preuzet je sa sledeće Internet adrese: http://www.mikrosapoplous.gr/en/texts1en.htm.
• 20. Imenica ženskog roda εὐνομία znači „dobro obdelavanje zakona”, „zakonitost”, „red i zakon”, „dobra uređenost”, konačno ona znači i „pravičnost”.
• 21. Imenica ženskog roda δυσνομία može se prevesti kao „bezakonje”. Ona, treba dodati, može biti prenesena na naš jezik i kao „nezakonito postupanje”.
• 22. Gagarin tvrdi da dve pominjane poeme (označene brojevima 1 i 3), kada se razmotre u celosti, istina, sadrže Solonove esencijalne poglede na dike, ali da se ni jedna od njih ne bavi isključivo, pa čak ni primarno sa dike. Po Gagarinu centralna tema obe poeme je ekonomski napredak i propadanje. M. Gagarin, “Dike in Archaic Greek Thought”, p. 190, u: Classical Philology, Vol. 69, No. 3 (Jul., 1974).
• 23. Prev. A. Vilhar. D. Laertije, Životi i mišljenja istaknutih filozofa, BIGZ, Beograd 1973, str. 18. Original Života i mišljenja istaknutih filozofa preuzet je sa sledeće Internet adrese: http://www.mikrosapoplous.gr/dl/dl01.html#solon.
• 24. Prev. P. Jevremović. Aristotel, Ustav atinski, ΠΛΑΤΩ, Beograd 1997, str. 42.
• 25. Prev. P. Jevremović. Aristotel, Ustav atinski, ΠΛΑΤΩ, Beograd 1997, str. 39.